Lovorvišnja

Lovorvišnja (Prunus laurocerasus)

300px|border|Sjajni, kožasti zimzeleni listovi lovorvišnje

Lovorvišnja Prunus laurocerasus L. Porodica: Rosaceae (Ruže) Visina u prirodi: 1 do 3 (6) m Visina u kulturi: do 11 m

Lovorvišnja je gust, snažan zimzeleni žbun ili niže drvo iz roda Prunus. Naziv je dobila zbog listova koji izgledom podsećaju na lovor, dok plodovi podsećaju na sitne višnje.

🌳 Morfologija i rast

• Habitus: U prirodi raste kao uspravan, od same zemlje gusto razgranat zimzeleni žbun visine od 1 do 3 (ređe 6) metara. Međutim, u uzgoju i pod povoljnim hortikulturnim uslovima može izrasti u pravo drvo visoko i do 11 metara.
• Listovi: Prosti su, spiralno raspoređeni, debeli i izrazito kožasti. Na licu su tamnozeleni i sjajni, dok su na naličju svetliji. Kada se listovi izmrve, razvijaju intenzivan miris badema, što je posledica prisustva glikozida amigdalina.
• Upozorenje o toksičnosti: Zbog prisustva amigdalina koji oslobađa cijanovodonik, listovi, kora i seme lovorvišnje su veoma otrovni za ljude i domaće životinje. Jedini neotrovan deo biljke je mesnati, želatinozni deo zrelog ploda.

🌸 Cvet i plod

• Cvetanje i oprašivanje: Cvetovi su dvopolni, bele boje, petočlani i šire jak, slatkast miris. Imaju veliki broj žućkastih prašnika. Sakupljeni su u uspravne, guste grozdaste cvasti, koje broje između 30 i 40 pojedinačnih cvetova. Lovorvišnja je entomofilna vrsta, a njeni najčešći oprašivači su pčele i leptiri.
• Plod i seme: Plod je okruglasta koštunica. Tokom sazrevanja u avgustu i septembru plod menja boju iz zelene u sjajnu, potpuno crnu. Mesnati deo ploda je sočan i želatinozan, dok je koštunica glatka, jajasta i zašiljena.

🌿 Bioekološke karakteristike i primena

Lovorvišnja je izuzetno cenjena u pejzažnoj arhitekturi jer odlično podnosi orezivanje i brzo regeneriše lisnu masu. Zbog toga se masovno koristi za formiranje gustih, neprozirnih i visokih živih ograda koje uspešno izoluju buku, prašinu i vetar. Veoma je otporna na niske zimske temperature i gradsko zagađenje, a uspešno uspeva kako na sunčanim položajima, tako i u dubokoj senci ispod kruna visokog drveća.

🇷🇸 Zanimljivost: Čudo na Ostrozubu i tajna Josifa Pančića

Divlja lovorvišnja na planini Ostrozub (kod Crne Trave) je tercijarni endemorelikt — prastara vrsta koja potiče iz perioda pre ledenog doba. Pored Kavkaza, Irana i Bugarske, Srbija je jedno od retkih utočišta gde je ova biljka preživela. Svetskoj nauci ju je 1886. godine prvi predstavio Josif Pančić. Više od veka botanike je pratio mit da ovo preostalo mediteransko drvo u surovim bukovim šumama na 1400 metara visine nikada ne cveta, već samo vegetira. Ovu zabludu je tek 1983. godine srušio profesor dr Novica Ranđelović, dokazavši da naše autohtono „zeleniče” uspešno i redovno cveta svakog maja.